POVIJEST BOLESTI ZNOGIRANOG MUŠKARCA

Eto Cimer je dobio nogu (konačno, došao je i taj dan nakon 25 godina što nekakvog hodanja, nešto malo (mrvičak) braka i sve ostalo tmine). Budući sam sada bistre glave (bar što se njega tiče) mogu promatrati razne faze njegovog ponašanja od trenutka kada sam mu rekla da je stvarno gotovo i da više povratka nema pa taman da mi skine sve zvijezde s neba, dobije na lotu nekoliko milijuna eura, da postane plav, visok, zgodan, da mu narastu novi zubi……

Prvo je prošao fazu ovisnika – ubijao se alkoholom, a nisu mu strane bile ni bilo koje droge koje su mu mogle pomoći da se uneredi u što kraćem roku. Rikao je, roktao i cvilio, nije se prao, nije jeo, nije se presvlačio, posuđivao lovu, popušio posao. Bio je glasan, dosadan i uporan ali s jasnom namjerom da ću se zbog njegovog obnevidjelog stanja smilovat i primit ga natrag u svoje okrilje.

Onda je krenuo u fazu mržnje i čvrsto je odlučio da mu se više ni jedna žena neće približiti a kamoli ovako sjebat kao ja. Sve ih redom mrzi i gade mu se jer žena je sotona koja donosi glad, bolest, siromaštvo i smrt. Gora od najezde štakora, skakavaca i miševa – sve odjednom. Neprestano je pljuvao po svim ženama gadljivim riječima. Svakodnevno je pohodio sve birtije u kvartu, pa i neke u centru grada i kao glasnogovornik muškog roda pljuvao po ženama. Čak je i pića plaćao frendovima samo da se okupe i slušaju ga. Mislim da mu dan nije bio potpun ako nije neku jadnu ženicu pobljuvao. Nitko nije bio pošteđen, niti vlastita kćer niti njena kujica.

To je trajalo neko vrijeme a onda je postao povučen – povukao se u sebe, nije komentirao ništa, tražio ništa te se bacio na stari hobi (rastavljanje svega što se u kući rastaviti dalo što šerafncigerom, što čekićem ili pilom), neumjereno se počeo kladiti, pratiti nogomet i sve sportove. Postao je sklon suicidu, maštao o vješanju ili bacanju pod vlak, a najveća želja mu je bila sjesti u auto i zabiti se u drugi, po mogućnosti da sam ja u njemu, najvećom brzinom.

I to ga je prošlo nakon nekog vremena (klađenje ga nije prošlo) pa se odlučio obogatiti. Duduše ne radom već milijunskim dobitkom na kladionici. Kladio se cijele dane i noći nadajući se da će me ti milijuni koji su mu, evo, nadohvat ruke, vratiti k njemu.

Kako ti milijuni nikako nisu dolazili postao je depresivan. Sve bližnje i daljnje davio je svojim slučajem. Krivnju svaljivao čas na mene, čas na sebe. Analizirao svaku našu minutu provedenu zajedno. Prolazio pakao, ali pakao smo prolazili i svi koji smo bili blizu njega. Samoubojstvo mu više ne pada na pamet, ali zato je svima nama došlo da se ubijemo. Počeo je umišljati sve moguće bolesti. Čak je išao tako daleko da mi je rekao da on zna da ga ja još volim, ali pod nečijim utjecajem sam se ipak odlučila za prekid (kakve li spoznaje). No on to svakako odobrava, jer on meni želi sve najbolje u životu - a on to nije. I na tu foru sam navodno trebala pasti. Ni tu me nije dobio.

Onda se odlučio posjetiti mamicu pa je kratko bio mamin sinčić – počelo je pljuvanje tipa nit kuhaš tako dobro ko mama, nit peglaš, nit me maziš nit paziš, pa zapravo niš ne vrijediš i kaj ćeš mi takva, sva nikakva pa je baš dobro kaj si otišla. A lijepo mi je mama govorila, nisam ju slušao. To je trajalo svega par dana, jer ga je vjerojatno majka zbanđala kad je shvatila da bi joj se sinek mogao vratiti za stalno.

Onda je prešao u fazu nasilnika – opsjedao me, nije mi dao ni trenutka mira, špijunirao me, slao prijeteće SMS-ove, telefonirao, prijetio, gnjavio na poslu. Pozivao me na susrete prijateljstva i mira (to je i Custer rekao indijancima), a odmah potom počeo psovati i vrijeđati, bacao stvari, razbijao, prijetio hladnim i vatrenim oružjem, čupao kosu…..i to sam preživjela, nisam se čak niti previše uzrujala, bilo mi je nekak sve svejedno. Neka me ubije ako hoće, radije bi bila mrtva nego opet s njim. Uostalom ja sam bila zaljubljena a to je posebno stanje.

Onda je shvatio da mu nijedno ponašanje nije baš donijelo neki uspjeh pa je postao mrtavladan – totalno smiren, a u sebi je likovao jer se nauživao u psihičkom mučenju.

Sada je trenutno u fazi velike sreće – odjednom više nije snužden, opet priča viceve, smije se, vratila mu se boja u lice. Brak mu je bio super na početku, ali što god je on poprimao ozbiljnije konture i obaveze to se on lošije osjećao. Dječarac u njemu naprosto nije dorastao pritiscima i obavezama, pa je zapravo sretan što me se riješio.

Sada kćer i ja još molimo boga da dođe u fazu jebca (ne bi li se malo ispraznio, a možda i zaljubio) pa da tuca sve redom, danju i noću, a kad ne tuca neka onanira, samo neka to izbaci iz sebe pa da nastupi MIR.

PAZI ŠTO ŽELIŠ

Ovdje bih odmah izuzela dobitak na lotu ili kladionici, želju za zdravljem i bla bla. Ja sam si oduvijek željela muža/dečka pažljivog, brižnog, da me zove sto puta na dan, da me pita kako sam, jel imam kakvih želja, što da mi kupi, da spavamo u zagrljaju, da me pokriva dekicom, da zajedno jedemo, da se zajedno kupamo, da zajedno kuhamo, da gledamo TV i komentiramo…….. a dobila sam muža (bogu hvala sad je ex) koji je bio toliko pažljiv da mi je prepustio da se o svemu sama brinem kako bi mi pokazao da ima bezgranično povjerenje da ću se ja o svemu sigurno dobro pobrinuti. Kada bi me nazvao sledila bi mi se krv u žilama jer sam znala da mi javlja nečiju smrt ili tešku bolest, isključenje struje, sudska pismena i ostale katastrofe. Kada bi me pitao kako sam također bi se sledila jer je iza toga slijedio neki zahtjev. Kupio mi nije nikad ništa jer se furao na to da sam emancipirana i da bi me to silno uvrijedilo. Nismo nikad spavali u zagrljaju jer ako bi ga zagrlila moja ruka bi mu bila preteška pa nije mogao disati. A i pitanje njegove higijene je bilo upitno. Vrlo rijetko, možda par puta godišnje smo zajedno jeli jer on nikako nije mogao stići na vrijeme na ručak, kupali se nismo nikad zajedno, jedva bih ga natjerala da se sam okupa. Zajedničko kuhanje ne dolazi u obzir jer kuhača je isključivo za žene i ruka bi mu se osušila da ju samo primi u ruke.
I tako je zbog potonje navedenog (a i puno drugih stvari) postao EX a ja sam i dalje imala iste želje. Sve dok mi se nisu ostvarile.
Sada imam dečka koji mi je sve to pružio. Prvih godinu dana sam bila presretna i uživala sam u svim tim sitnicama koje život znače. A sada ponekad izgubim živce jer me tokom jutra zove barem 5-7 puta da me pita jesam li sretno stigla na posao (nema jutarnje kave po birtijama), da mi ispriča kako je on stigao na posao, da me informira detaljno i redovito o svemu što je to jutro radio (da se zna da on naporno radi i da će biti jako umoran i da bi bilo baš lijepo od mene da ga malo izmasiram po mogućnosti svako veće prije spavanja). To što me svaki puta pita što želim iz dućana mi se još uvijek jako sviđa pa mi to nikada ne ide na živce. Spavamo u zagrljaju ko sardine u konzervi (jer kako bi drugačije kad spavamo u malom krevetu za jednu osobu a imamo zajedno 180 kg). Pokriva me dekicom kad god se otkrijem tako da se ujutro budim sva mokra i znojna (a valunzi me šusaju svakih dva sata). Nema otkrivanja i gotovo. Naše zajedničko konzumiranje hrane je urodilo tome da smo u par godina natukli svaki po 15 kg. Makar mi paše kad mi navečer donese noćni snekić u krevet.... Zajedničko kuhanje je također postalo malo naporno jer se dogodi da oboje posolimo jelo, popaprimo pa je nejestivo. Zajedničko kupanje se pretvorilo u opće potope u kupaonici jer nekako je kada sve manja i manja. Zajedničko gledanje TV se svelo na nekoliko humorističkih serija koje se ponavljaju pa zaspim već u pol devet. Za filmove on nema živaca, a sport mene ne zanima. Malo mu je bed kad hoće gledat sport a ja čitam knjigu. To ne voli. Knjiga mi odvlači pažnju od njega, osim ako igra play station.
Ispada da sam nezahvalnica. Ma stvarno nisam. Volim ja to sve ali nekada bi se sama namakala u kadi, malo bi čitala bez grižnje savjesti jer to jako volim, a nekada bi i kuhala sama jer mi to ide brže kad sam solo.
Sad se žalim a ipak da toga nema falilo bi mi. Mi žene smo kronično nezadovoljne i antiprotivne. To nam je u krvi, genetski predodređeno. Ne žalimo se jedino kad smo jako zaljubljene. Kad to prođe opet sve po starom. Što sad zaključiti. Da li mijenjati dečke kad god prođe ona prva zaljubljenost ili se jednostavno pomiriti s tim da nam ponekad idu na živce i gotovo. Sigurno i mi njima idemo na živce a to nam ne žele pokazati jer se trude biti pažljivi.

Ne želim generalizirati, ali nekako iz iskustva koje nije baš malo (45 godina), mogu reći da muškarci niži od 165 cm svoj nedstatak centimetara visine (za one druge centimetre ne znam) na sve moguće druge načine žele to nadoknaditi.

Oni se trude biti najmirisniji
Redom koriste skupocjene parfeme. Ono, ak ih se već ne može vidjeti, neka ih se može namirisati. Odmah u meni probude onaj životinjski instinkt da ih zapišam ne bi li ih momentalno poništila.

Oni se trude na sebi imati sve najskuplje i najnovije. Nije važno kaj im to ne stoji, važno je da je skupo. U zadnje vrijeme primjećujem i neke nove boje (roza, lila i slično). Ono, nisam gay ali sam hrabar. Torbica kao modni dodatak je obavezna, sunčane naočale, ali ne na očima nego na glavi, jer žele da im se vide oči.

Oni se trude biti u ženskom društvu i svidjeti svim ženama redom jer jedino ćemo im se mi smijati njihovom glupom humoru.

I na kraju oni se trude biti najglasniji. Jebi ga, kad ga već ne vidiš onda neka ga čuješ.

A moj zaključak nakon svega je da su jadni. Prvo zato kaj su tak iskompleksirani da pretjeruju u svemu samo da privuku pažnju jer žele divljenje i drugo, zato kaj su mali, a to sigurno znači da im je i pimpek mali, jer ne mogu oni biti mali a imati veliki pimpek. Tp je nemoguće. Osim ako nemaju neku anomaliju, a to onda opet znači da nisu normalni.

U svakom slučaju ispričavam se svim malim muškarcima koji ne spadaju u skupinu ovih potonje navedenih.